-Pi­še: Mo­mir M. Mar­ko­vić

Či­ta­ju­ći knji­gu ,,Čoj­stvo’’ Du­ša­na Iče­vi­ća sje­tio sam se jed­nog uz­ne­mi­ra­va­ju­ćeg di­ja­lo­ga. „Po­zna­ješ li ti ove Cr­no­gor­ce?” pi­tao je Nje­goš se­kre­ta­ra Me­da­ko­vi­ća. „Mi­slim da une­ko­li­ko po­zna­jem.” od­go­vo­rio je Me­da­ko­vić. A Nje­goš će: „Ne po­zna­ješ va­i­sti­nu! Eto sam Cr­no­go­rac, ro­dio sam se i od­ra­stao me­đu nji­ma i go­spo­dar sam im, pa ih još ne po­zna­jem.”
Ne znam dra­ma­tič­ni­je di­jag­no­ze u cr­no­gor­skoj so­ci­jal­noj isto­ri­ji. Ko su odi­sta Cr­no­gor­ci? Je li čoj­stvo i ju­na­štvo te­melj­na od­red­ni­ca nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti, ka­ko su pi­sa­li Iče­vić, To­mo­vić i mno­gi dru­gi auto­ri, ili je čoj­stvo ,,mit i fal­si­fi­kat” ka­ko su­ge­ri­šu pi­sci „no­ve” isto­ri­je Cr­ne Go­re, uve­li­ko prav­da­ju­ći na­šu sa­da­šnjost, „na­šu da­na­šnji­cu”. Ta­ko po­sred­no ni­je­ču da su i Cr­no­gor­ci kao po­seb­nost po­sto­ja­li ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju je­su „na­ci­ja s gre­škom”.
,,U neo­li­be­ra­li­stič­koj po­nu­di ne­ma čoj­stva”, ve­li Iče­vić. Ali čoj­stvo ni­je gri­jeh. Iče­vić „bra­ni” čoj­stvo i po­tre­bu za čoj­stvom. No, ne ni­je­če ne­čoj­stvo, ne­po­čin­stva i zlo­či­ne cr­no­gor­ske. Na­pro­tiv, pod­cr­ta­va i one ko­je opet pi­sci „no­ve...” prav­da­ju po­tre­bom iz­grad­nje cen­tral­ne vla­sti i stva­ra­njem dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja. Ti­me Iče­vić po­ka­zu­je ka­ko je čoj­stvo, kao slo­že­ni i za­o­kru­že­ni etič­ki si­stem, na­sta­jao u dra­ma­tič­nom po­pi­ra­nju i su­ko­blja­va­nju sa ne­čoj­stvom, ne­po­čin­stvom i „zlom do­ma­ćim”.
Pa­žlji­vim so­cio-isto­rij­skim ske­ni­ra­njem obi­lja iz­vo­ra, bi­lo bi mo­gu­će, go­to­vo pre­ci­zno, utvr­di­ti raz­do­blja u ko­ji­ma je stva­ran, iz­gra­đi­van i do­gra­đi­van, a u ko­jim raz­gra­đi­van cr­no­gor­ski etos. Če­mu ina­če po­sla­ni­ce Pe­tra I i dru­ge broj­ne svje­dodž­be od vre­me­na Iva­na Cr­no­je­vi­ća do Nje­go­ša. Svje­do­čan­stva o Cr­noj Go­ri kao si­gur­nom uto­či­štu za bje­gun­ca bez ob­zi­ra na ple­me, na­ci­ju i vje­ru, o oba­ve­znoj bez­gra­nič­noj so­li­dar­no­sti sa su­po­ni­kom, spo­red­ni­kom, ple­me­ni­kom. O obi­ča­ji­ma ra­to­va­nja či­ju etič­nost u ne­kim ele­men­ti­ma ni­je do­seg­nu­la ni Že­nev­ska kon­ven­ci­ja. Na­rav­no, uvi­jek je bi­lo cr­no­gor­ske fu­ka­re ko­ja je za­pi­ša­va­la i osta­vlja­la smrad uz med­ni­ke čoj­stva. Ali ne kao da­nas.
Na­ša se isto­ri­o­graf­ska na­u­ka ne mo­že baš po­hva­li­ti is­tan­ča­nim so­ci­o­lo­škim ner­vom. Sto­ga je knji­ga i pro­mi­šlja­nje pro­fe­so­ra Iče­vi­ća, slo­že­ni­je od eta­bli­ra­nih mi­šlje­nja i raz­u­đe­ni­je, re­kao bih is­pred dru­gih ko­ji su se ba­vi­li ili do­ti­ca­li ove te­me.
Či­ni se da je od ras­pa­da fe­u­dal­ne dr­ža­ve po­sled­njih Cr­no­je­vi­ća do po­nov­nog stva­ra­nja dr­ža­ve sre­di­nom 19. vi­je­ka, go­to­vo tri i po vi­je­ka, ko­li­ko je i tra­ja­la na­ci­o­nal­na re­vo­lu­ci­ja, „Cr­na Go­ra sa svo­jim stro­gim pod­ne­bljem i svo­jim gor­štač­kim, ubo­gim i sa­mo­volj­nim sta­nov­ni­štvom” iz­gra­đi­va­la etos kao si­stem i re­li­gi­ju sa­mo­o­dr­ža­nja. Bi­la je to „na­ro­či­ta re­pu­bli­ka” (vla­di­ka Va­si­li­je). Dru­štve­na za­jed­ni­ca „ko­ja ni­je po­zna­va­la dr­žav­ne gra­ni­ce, ni­ti gra­ni­ce iz­me­du ži­vo­ta i smr­ti” (Vla­ho­vić). Pla­men­ski gla­va­ri „ni­je­su ima­li poj­ma o je­din­stvu dr­žav­nom, osim na boj­nom po­lju i u cr­kvi” (To­ma­no­vić).
Na te­me­lji­ma čoj­stva iz­gra­đi­va­ni su sna­žni lič­ni auto­ri­te­ti ko­ji su dr­ža­li za­jed­ni­cu na oku­pu. Stva­ra­njem atri­bu­ta, in­sti­tu­ta i in­sti­tu­ci­ja dr­ža­ve: knja­za, kra­lja go­spo­da­ra, gvar­di­je, da­ci­je, per­ja­ni­ka, ...lič­ni auto­ri­te­ti-ču­va­ri eto­sa gu­be pri­mat pred auto­ri­te­tom vla­sti, a čoj­stvo uz­mi­če pred dr­ža­vom. Vra­ća se u po­ja­te i po­tle­u­še, a dr­ža­va ih ko­ri­sti kao fol­klor svo­de­ći ga uglav­nom na bez­u­slov­nu oda­nost dr­ža­vi, „kra­lju i otadž­bi­ni”, him­ni i za­sta­vi. Pro­ces raz­grad­nje tra­je go­to­vo dva vi­je­ka, i sa­mo po­vre­me­no kad je dr­ža­va bi­la u ra­su­lu ili je ni­je bi­lo čoj­stvo je iz­la­zi­lo iz ile­ga­le i po­pi­ra­lo se i su­ko­blja­va­lo sa ne­čoj­stvom pa i sa osta­ci­ma dr­ža­ve, ma­nje ili vi­še uspje­šno.
Iako je mo­ral re­li­gi­ja i fi­lo­zo­fi­ja ži­vlje­nja, mo­ral ne pa­da s ne­ba. On je pro­iz­vod okol­no­sti, shva­ta­nja i vo­lje. Svi „mo­ral­ni si­ste­mi” na­sta­ja­li su u re­vo­lu­ci­o­nar­nim fa­za­ma raz­vo­ja da­tog dru­štva. „Hri­šćan­ski mo­ral” ka­no­ni­zo­van je u raz­do­blju po­pi­ra­nja sa po­li­te­i­zmom. Te­melj­na mo­ral­na na­če­la gra­đan­skog dru­štva: li­ber­te, ega­li­te ... ro­đe­na su u gra­đan­skoj re­vo­lu­ci­ji. Sa pro­le­ter­skom re­vo­li­ci­jom ja­vio se so­ci­ja­li­stič­ki mo­ral (P. Kro­pot­kin „Anar­hi­zam i mo­ral”). Mo­ral je po­kre­tač i mo­bi­li­za­tor. No, sna­že­njem eta­ti­zma sla­bi po­kre­tač­ka sna­ga mo­ra­la. Sa­mo dru­štva ko­ja su sa­vre­me­na eta­bli­ra­nja uskla­di­la sa ar­he­tip­skim mo­ral­nim obra­sci­ma su traj­na i sta­bil­na.
Iče­vić po­drob­no ob­ja­šnja­va svoj­stva i raz­mje­re čoj­stva, kao u Sve­tom pi­smu. Su­ge­ri­še da je ovaj etič­ki si­stem neo­p­ho­dan za zdra­vlje dru­štva i ple­di­ra za „po­vra­tak čoj­stvu”. No, mo­že li to bez pot­pu­nog slo­ma svih na­met­nu­tih i usvo­je­nih vri­jed­no­sti neo­li­be­ra­li­zma?
,,U neo­li­be­ra­li­stič­koj po­nu­di ne­ma čoj­stva”, iz­ri­čit je Iče­vić.
Što bi da­nas re­kao Nje­goš o Na­to­gor­ci­ma „hro­nič­no ne­po­u­zda­nim i vje­či­to sum­nji­vim”, pri­ja­te­lji­ma, sa­ve­zni­ci­ma, go­spo­da­ri­ma.
P.S.
Jo­van Cvi­jić je ne­gdje za­pi­sao (pre­pri­ča­vam): Cr­no­gor­ci su naj­če­sti­ti­ji ljud­ski soj u Evro­pi, ali kad se su­da­re sa mo­der­nom evrop­skom ci­vi­li­za­ci­jom bi­će...